Навршило се десет година од када нас је напустио Мирослав Мика Микеревић из Дервенте, ратни херој и рукометни ентузијаста и, према ријечима саговорника “Гласа”, велики човјек, који никада није потенцирао дјела која је оставио иза себе јер је сматрао да су она била његова дужност.
Мика је на Богојављење 2014. године изгубио битку са тешком болешћу иако је током живота знао само за побједе. Остаће упамћен по томе што је у априлу 1992. године спасио 38 српских војника заробљених у војном објекту “Рабић” код Дервенте без употребе силе, метка или жртве, за шта је одликован највишим војним признањем Републике Српске – Орденом Милана Тепића. Овог хероја су изузетно поштовали и припадници непријатељских војски, а поједини војници са којима се Мика гледао “преко нишана” у претходном рату, дошли су му чак и у посјету, у тренуцима када је болест узела маха, што је, како кажу његови саборци, још један од доказа о каквом се борцу радило.Поред војних, памтиће се и Микини спортски успјеси, јер је баш захваљујући њему рукомет у Прњавору и Дервенти отргнут од заборава и подигнут на виши ниво. Иако познат по својим многобројним војним и спортским побједама те као човјек који није прихватао поразе, овај велики борац изгубио је у јануару 2014. године најважнију битку – ону за живот. Од тренутка када му је дијагностикован тумор, Мика се борио свом снагом, али је злоћудна болест ипак била јача. Микин гроб у селу Доња Лупљаница код Дервенте, поред породице и пријатеља, обилазе и његови некадашњи саборци, те чланови Рукометног клуба Слога Прњавор, у којем је био ангажован као тренер.
У народу он ће остати посебно запамћен по херојском дјелу које је учинио на почетку грађанског рата у БиХ када је из опкољеног складишта наоружања “Рабић” извукао и спасио 38 српских војника на задатку, а који су били окружени супарничком војском. Пошто су сви били из прњаворске општине и нису познавали терен у околини Дервенте, Мика их је у току ноћи извукао кроз жицу и пречицама довео до слободне територије.
Без силе, метка и жртве, потпуно перфектно и бриљантно, увијек су наглашавали његови саборци.
Подвиг
“Зелене беретке”, “зенге” и ХОС-овци са око 300 припадника окружили су 10. априла 1992. војни објекат “Рабић” код Дервенте и војнике у њему. Команди гарнизона ЈНА нису дозволили да опкољеним војницима доставља храну те су тражили предају објекта и људи. Суочени с непријатељским окружењем, како је вријеме пролазило, војници су све више вјеровали у то да су жртвовани. Међутим, стражи у објекту из команде јављају да ће их посјетити младић у цивилном одијелу, тексас јакни и хлачама, који ће покушати да их спасе, а спасилац је био управо Мирослав Микеревић.
Мика је кренуо ка војном објекту, али је ухапшен прије него што је стигао до “Рабића”. Знајући да је Србин и да је био на обуци у касарни, припадници ХОС-а, те “зенге” и “зелене беретке” од Мике су тражили разне податке. У драматичном разговору, Микеревић није дао да га збуне. Одговарао је убједљиво, па су непријатељи констатовали да је “поштен и исправан Србин” који може да им буде од користи.
Обећали су заточеницима цивилна одијела и пратњу до тромеђе, уколико сви напусте складиште, а Мирославу пет година безбједног живота у Дервенти и именовање за команданта групе ХОС-оваца и “беретки” из Бишње и Тетиме. Мика је саговорнике убиједио да га занима искључиво спорт, а никако рат, у што су они повјеровали, те су га пустили да оде ка објекту “Рабић”, у којем је, по договору, сутрадан у осам часова требало да буде обављена примопредаја људи и опреме.
– Ми њему ништа нисмо вјеровали – описује у разговору за “Глас Српске” сусрет са Миком један од војника из поменутог објекта, Прњаворчанин Мирослав Миладиновић Ћиро.
Он каже како Мику нису познавали до тог дана, а да је његов долазак са људима који су их држали на нишану код њих створио неповјерење иако је говорио како је дошао да им помогне.
– Били смо опкољени и нисмо знали шта да радимо, изгубили смо везу са командом. Тада смо и даље били ЈНА, резерва. Из касарне су нас пребацили у “Рабић” да чувамо магацине у којима није било људи, али јесте велика количина наоружања. Док смо били у објекту, долази до барикада, затвара нам се пут, прекидају везе и спознајемо да смо окружени непријатељским војницима – препричава Миладиновић.
Додаје како у том тренутку нису знали шта да раде, јер нису хтјели да се предају, а покушај бјекства био је преризичан јер нису добро познавали окружење.
– Били смо наоружани до зуба, предаја није била опција. Имали смо зоље, “осе”, бомбе, ИЦ уређаје. Али сви су били неискусни када су борбе у питању. Били су сви храбри, али нису имали сусрета са ратним дејствима, па је било много теже снаћи се у таквој ситуацији. Нападали су нас по ноћи, по дану је све било мирно. Ми смо преспојили мине, оне су биле скроз око нас, а знајући колико оружја имамо уз себе нису ни покушавали да се приближе. До правих проблема долази када смо остали без хране и пића, а на шта су непријатељи и рачунали – присјећа се наш саговорник.
Један дан, додаје Миладиновић, он и саборци видјели су како према њима иде неколико припадника “зелених беретки” и Мика, који је дјеловао као да је заробљен.
– Долазе нам на капију. Мика се представи, ови вичу да иду на преговоре. Каже Мика да га је команда послала да преговарамо како би се предали и напустили објекат. Нас тројица прихватамо и одлазимо до њих. Сједнемо у стражару, ми гладни, један донесе погаче, саламе и неко пиће. Донио је, каже, да једемо. Ми гледамо и не смијемо, бојимо се да су нешто ставили у то све. Један од њихових узе први да једе и пије, па и ми онда кренусмо за њим. Заједно долазимо до договора да се предамо сутра у осам сати. Мика све вријеме понавља да је наша команда тако наредила. Доћи ће, каже, камиони по нас у то доба и возе нас у Србију. Они су мислили да смо ми из Србије, јер смо знали добацивати коју псовку и додати на њу оно “бре”. Мика по договору остаје са нама, јер је он гарант договора – каже Миладиновић за наш лист.
Међутим, након што је стигао у објекат, Мика се сложио са заточеницима да обећањима не треба вјеровати те су заједно почели да кују план ноћног изласка који су убрзо и остварили. Прије пробоја, у који су кренули око 3.30 часова ноћу, објекат је миниран. Пустили су шест њемачких вучјака, док су два пса повели. Са собом су понијели комплетно лично наоружање, десет сандука метака, шест сандука бомби, 50 “зоља” и осталу опрему.
Мирослав их је водио кроз четири линије бодљикаве жице и преко три потока, уз додатни притисак, пошто се очекивала мјесечина те су морали пожурити, да их не би примијетили ХОС-овци који су се налазили у близини.
– Он је на карти показао куда би требало да идемо. Највећи проблем је било уопште кренути, јер је пет или шест метара око нас све било минирано. Имали смо и псе стражаре, чим се неко приближавао жици они су реаговали и ми смо то знали. Хранили смо их и пазили, а они нама помогли – каже наш саговорник и додаје да је једног након бјекства одвео кући гдје је живио још пет година, а његови потомци су боравили у Ћирином домаћинству донедавно.
Игра живаца
Мика их је упутио да ће кренути према Бишњи, али да је највећи изазов пробити се кроз жице.
– Нас тројица смо кренули у поноћ и два сата ишли кроз ту жицу, неискусни смо били. Ишли смо да нађемо мине и нашли смо двије и обиљежили. Пузећи смо онда почели сјећи жицу како бисмо ослободили пролаз за остале. То смо војничким ножем сјекли и то се јако чуло. Чекали смо до неких пола три кад смо кренули резати. Сјекли смо само кад се запуца негдје у окружењу, па се наш звук утопи у то. Кад пуцњава стане, станемо и ми. Нисмо смјели ризиковати и сјећи мимо пуцања, јер би се чуло, план би нам пропао. Била је то игра живаца, невјероватно је да се нађете у ситуацији гдје у ствари прижељкујете да се запуца како бисте могли спасити своје саборце – прича наш саговорник.
Након што су пресјекли жицу, у колони један по један, кренули су да се извлаче.
– Ми у униформама, наоружани, Мика онако у тексас јакни и фармеркама, први иде, полако, нарочито крај кућа, гдје је било најризичније пролазити. Срећом, имали смо ИЦ уређаје, видјели смо по ноћи кад неко запали цигару, пуши и слично, исто и њихове ровове, путеве, то нам је много олакшало. Мика нас је провео неком пругом, првих пола километра је најопасније било – прича Миладиновић.
Присјећа се да су и даље били неповјерљиви према Мики и да су га све вријеме држали на нишану.
– Рекли смо му, ако неко запуца на нас, да ће он први страдати. Уз Дебелу обалу је било тешко се попети, мени је пас помогао, вукао ме, остали су попадали док су дошли на врх. У Бишњи смо наишли на непријатељску стражу, али кад су нас видјели, нас скоро 40 наоружаних до зуба, они су се разбјежали. Ту смо у некој продавници опет јели и пили, јавили се својима. Из Прњавора је дошао аутобус по нас – каже наш саговорник.
Пробој и марш трајали су више од четири сата, а на врх Дебеле обале стигли су око осам часова ујутро, баш у вријеме када су их ХОС-овци очекивали на главној капији складишта. Спасени војници и њихове породице и пријатељи овај храбри подвиг Мирослава.
Микеревића сигурно никада неће заборавити.
– Виђао сам се касније са Миком. Све најбоље о њему само могу рећи. Био је човјек који никада себе није стављао у први план нити потенцирао било какве своје заслуге за било шта. А оставио их је иза себе много. Био је тих, али срчан и храбар, волио је спорт, био одан пријатељ. Касније смо се виђали, ишли на пиће, дружили се, помагали један другом кад смо могли. Био је човјек који се просто никоме није наметао – каже Миладиновић.
Спорт
По окончању рата, у којем је провео четири године, трансформацијом Војске Републике Српске Мика одлази на службу у бањалучку касарну “Козара” као припадник Оружаних снага БиХ, да би касније прешао у дервентску касарну. Још у рату повријеђен је у судару војног возила, након чега је осјећао трајне проблеме с кичмом, који ће се с временом погоршавати, те га 2008. године, након лијечења у Прњавору и Бањалуци, приморати на одлазак у пензију. Од тог момента, највећи дио времена проводи ангажујући се у прњаворском Рукометном клубу Слога гдје је тренирао све селекције које су у том периоду постизале добре резултате, нарочито млађи узрасти, који су учествовали и на турнирима међународног карактера.
Осим рукомета, Мика је био и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1.500, 3.000 и 5.000 метара, те у полумаратону и маратону. Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу, а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу Задругар из Бишње, у којем је имао вишеструку улогу, од секретара, предсједника до тренера клуба. Такође, Микеревић је добитник многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.
Међутим, без обзира на снажан, спортски дух, злоћудна и тешка болест није мировала, а болови су постајали све јачи и интензивнији. Мика убрзо није више могао да се ослања на десну ногу, нити да се креће без штака. Након пада у постељу, водио је тешку битку да би поново стао на прослављене ноге, али ни шест хемиотерапија и многобројни лијекови нису помогли, те је на Богојављење 2014. године престало да куца његово храбро срце.
Турнир Мики у спомен
Мика ће остати запамћен и као велики ентузијаста и заљубљеник у рукомет. Сви се слажу да је управо захваљујући њему рукомет у Дервенти и Прњавору отргнут од заборава. Играо је у РК Дервента, а крајем осамдесетих прешао је у Слогу из Прњавора, у којој је касније остао као лиценцирани тренер и низао многобројне успјехе. У знак сјећања на великог рукометног ентузијасту Мирослава Микеревића Рукометни клуб Слога Прњавор покренуо је међународни турнир у рукомету који носи његово име.
Прошле године одржан је девети по реду турнир, а на њему је учествовало 19 екипа, из БиХ, Хрватске и Мађарске. Најуспешније екипе биле су РК Извиђач Љубушки и РК Слога Прњавор, које су побједнице турнира у својим категоријама.
Поносна кћерка
Микина кћерка Тијана Микеревић (31) је доктор породичне медицине и запослена је у родном граду. Каже да њен отац никада није потенцирао поменути подухват, али да је знала да је у рату спасио своје саборце.
– Након што је преминуо и након што су медији почели писати о њему, почињу се јављати бројни људи који су га познавали, писати по мрежама своја искуства са њим и тек тада сам у правом смислу схватила размјере његовог херојског чина. Наравно да сам поносна на њега – каже Тијана за “Глас Српске” и додаје да је она, као и цјелокупна Микина породица, захвална свима који не дозвољавају да име њеног оца падне у заборав.
