Ратна прича две болничарке, Мара Миланковић припадница Осињске бригаде и Младенка Миливојац припадница Крњинске бригаде.
Када се једног дана буду сабирали утисци и писале историјске чињенице рату, иза лепе, високе, стасите Српкиње, Маре Миланковић биће на стотине километара пређеног фронта. Кренула је са својом јединицом са Цера, прешла Дажницу, Модран, Мајића брдо, Лупљаницу, Шушњаре, Зеленику, Жеравац, Кулину, Живинице, Поље, Лужане и Ободни канал. Борац је Осињске бригаде. Четврта чета другог батаљона. Командир Душан – Тито Кузмановић. Постоји и објашњење надимка.
Назвали смо га Титом јер добро води нашу чету. Храбар борац, два пута рањаван. Бравар по професији, веле, биће добар маршал, каже Мара.
Најтеже је, каже, било на Церу и Жеравцу. Много мртвих и рањених.
Тек у трећем покушају заузели смо Цер. Онда се ишло даље, фронтално. Ишло се брзо. Рекли су нам: биће Плехан тежак. Срећом, ишло је много лакше од очекивања. Ништа то није у поређењу са Жеравцем. Пред нама је био брисани простор. Задатак је био: пресјећи асфалтни пут за Кулину. Морало се напријед. Изашли смо на педесет метара од непријатељских ровова. Било је ту и зелених беретки, муџахедина, било је свакаквих. У једном моменту неко повика: Рањеник! Ја и сестра морале смо до њега. Био је то Богдан – Бели Пашалић. Затим је неко приметио да недостаје један борац. Био је то Милан Ђекић. Успели смо га спасити. Осмех среће на Милановом лицу никада нећу заборавити.
ПОСЕСТРИМЕ МАРА И МЛАДЕНКА
Ратне страхоте доносе понекад и нова познанства, пријатељства али и љубави. Да не би овог рата ко зна да ли би се икада среле и упознале две болничкарке Мара Миланковић из Осињске бригаде и Младенка Миливојац из Крњинске бригаде. Нису се упознале у сусретима чета или батаљона, већ нажалост, након рањавања. Биле су кревет до кревета у соби ратне хируршке болнице у Прњавору.
То познанство у мукама које су им задале задобијене ране Мара и Младенка су претвориле у нешто више од пријатељства, претвориле су то у посестримство. Уистину, заволе су се као рођене сестре. Заједно су боравиле и на опоравку у Рехабилитационом центру у Кулашима.
У бесаним ноћима, које су Мари наметали болови од рањавања задобијених на Ободном каналу, Младенка је тешила сестру уз причу о себи, о својих 18 година, након којих је кренула у војевање из родне Церовице и обрела се у јединицама Крњинске бригаде. У биткама на фронту код Теслића рањена је као болничарка. Извлачила је Младенка рањене борце са ватрених линија, а они су заузврат спасили њен живот, јер нису дозволили да рањена падне у руке непријатељу.
Када је у боловима Младенку требало тешити, Мара је причала о својим ратним доживљајима, о сестри Тоди Ђурић која је живот изгубила на Ободном каналу, о храбром “книнџи” Драгану Аџији и много чему другом, о успоменама какве само битке за ослобођење могу изрежирати.
